Herpes mnogima od nas predstavlja noćnu moru koja se sa vremena na vreme neočekivano vraća. S vremena na vreme nam kvari izgled kože, a uz to mogu da ga prate bolovi, pa i loše raspoloženje i utučenost.
Za ovo stanje koje zagorčava život više miliona ljudi, odgovorna su dva virusa: virus herpes simpleks prvog (HSV-1) i drugog tipa (HSV-2). Potonji tip se širi polnim putem, smeštajući se u ganglijama karlične kosti i izazivajući tegobe u polnim organima i njihovoj okolini; dok se pređašnji karakteristično širi putem kapljične infekcije, direktnim kontaktom (telesnim dodirom, korišćenjem iste čaše, odnosno zajedničkog pribora za jelo). Ovim virusom se inficira 40% ljudi, najčešće već u toku detinjstva.
Kao simptomi herpesa se na usnama i oko njih javljaju sitni plikovi napunjeni tečnošću, i to obično u najnezgodnijem mogućem trenutku. Poneki ga i predosećaju: bol, svrab i osećanje pečenja najavljuju da ubrzo sledi novi akutni period, obično izazvan hormonalnim promenama, UV-zračenjem (sunčanjem), infekcijom, povišenom telesnom temperaturom, fizičkim ili psihičkim stresom. Nažalost, nakon akutne faze virus ne nestaje iz organizma, već se pritajen u ganglijama priprema za sledeći napad. Ko se dakle jednom zarazi virusom herpesa, do kraja života biće njegov nosilac, mada nije sigurno da će se i simptomi ponovo manifestovati.
Njegov tretman može da se vrši nanošenjem raznih krema, odnosno korišćenjem određenih peroralnih (agresivnih) antiviralnih lekova. Ove potonje mnogi bez prestanka uzimaju i u pritajenoj fazi – nadajući se da na taj način mogu da skrate ili prorede akutne faze, – ali na taj način izlažu svoj organizam neprestanom uticaju medikamenata. S druge strane, efikasnost ovih lekova zavisi i od pravovremenog tempiranja njihove primene, što je međutim teško pogoditi, pošto se plikovi obično javljaju iznenada.
Pošto problem inficiranosti dotiče ogroman broj ljudi širom sveta, a uz to zaraženost na duže staze može imati i ozbiljnije posledice (npr. bolesti rožnjače), brojna istraživanja su posvećena upravo ovoj temi. Veći broj njih je pri tom došlo do zaključka da lizin, koji je i prirodnim putem prisutan u organizmu, može da pomogne pacijentima. A danas već znamo i kako.
Lizin je jedna od 20 aminokiselina koje učestvuju u izgradnji naših belančevina. Igra važnu ulogu u sintezi proteina kakav je npr. kolagen, a osim toga pomaže i u apsorpciji kalcijuma iz tankog creva, pa tako može da znači efikasnu pomoć i u prevenciji osteoporoze. Pošto je lizin esencijalna aminokiselina, sam organizam ne može da ga proizvede, pa tako količine koje se potroše u toku procesa metabolizma moraju biti nadoknađene iz spoljašnjih izvora.
Tokom istraživanja je otkriveno da se lizin apsorbuje na kompetitivan način sa jednom drugom aminokiselinom (argininom), što znači da ukoliko jedna od njih količinski preovladava, druga može da dospe u organizam tek u manjim količinama. A pošto je virusu herpesa za razmnožavanje potreban arginin, sprečavanjem njegove apsorpcije može da se spreči i razmnožavanje virusa, a samim tim i akutno stanje, što može da rezultuje i smanjivanjem intenziteta simptoma. Arginin nije esencijalan, dakle organizam može da ga proizvede, tako da unošenjem lizina u cilju sprečavanja njegove apsorpcije neće nastupiti nikakva bolest usled deficita. Iako se smatraju dobrim izvorom lizina npr. žitarice i mesa, oni u sebi sadrže i znatne količine arginina, tako da se željena proporcija lizina i arginina ne može postići isključivo putem ishrane.
U toku jednog ispitivanja koje je trajalo 6 meseci, ispitanike su podelili u dve grupe – na one koji su dobijali lizin, i na one koji nisu. Za vreme trajanja opita u grupi koja je dobijala lizin prijavljeno je upola manji broj oboljenja, nego u kontrolnoj grupi, koja nije dobijala lizin. A u toku drugog opita primenom 312–1200 mg lizina (jednokratno ili podeljeno u više doza) dnevno primećeno je da je period akutne faze bio kraći, vreme potrebno za oporavak se skratilo, a i učestalost ponovnog javljanja simptoma se smanjila. Lizin pri tom ni u jednom slučaju nije prouzrokovao sporedna dejstva, čak ni u slučaju dnevne doze od 3000 mg.
Iz navedenih se vidi da lizin može da bude perspektivna dopuna terapije protiv herpesa, pošto može da skrati period akutnih faza i da smanji njihovu učestalost, a uz to nije agresivno antiviralno „hemoterapeutsko” sredstvo, već prirodna materija koja je prisutna i u našem organizmu.
Literatura:
- Griffith RS, et al. Succes of L-lysine Therapy in Frequently Recurrent Herpes Simplex Infection. Treatment and Prophylaxis. Dermatologica 1987. [Uspešnost terapije L-lysinom kod učestalo povratnih infekcija herpesom simpleksom. Tretman i profilaksa]
- Civitelli R, Villareal DT, Agnusdei D, et al. Dietary L-lysine and Calcium Metabolism in Humans. Nutrition. 1992. [Dijeta L-lysinom i metabolizam kalcijuma kod ljudi.]
- Thein DJ, Hurt WC. Lysine as a prophylactic agent in the treatment of recurrent herpes simplex labialis Oral Surg Oral Med Oral Pathol. 1984. [Lizin kao profilaktički agens u tretmanu rekurentnog herpesa simpleksa labialisa.]
